...зар није диван...
Још једно дуго летње поподне. Звук лопте која одскаче од бетона. Дечији жагор пробија се кроз облак прашине подигнут од аутомобила који управо прође поред игралишта. “Марко додај, додај брже, док сам слободан!”. Ланци обешени о обруч испустише онај препознатљиви шум који настаје при проласку лопте кроз њих.
Још једно дуго летње поподне. Звук лопте која одскаче од бетона. Дечији жагор пробија се кроз облак прашине подигнут од аутомобила који управо прође поред игралишта. Пар удараца лопте о бетон и онај дивни звук ланаца. “И шта кажеш, Данијеле, зашто Марко није дошао?”, “Рекох ти да ми је казао да је нешто заузет и да неће доћи.”.
Још једно дуго летње поподне. Звук лопте која одскаче од бетона. Два гласа пробијају се кроз облак прашине подигнут од аутомобила који управо прође поред игралишта. Пар удараца лопте о бетон потом онај волшебни звук настао из контакта лопте са тим сивим ланцима.“Само смо ти и ја, Милоше. Шта је са оном двојицом?”, “Обојица су ми рекли да су заузети, да раде нешто друго, тако нешто.”
Још једно дуго летње поподне. Звук лопте који одскаче од бетона. Подиже се облак прашине за аутомобилом који управо прође поред игралишта. Ударац лопте о бетон, у правилним временским интервалима га следише други, трећи, четврти, не зачу се пети. Пошто на игралишту не беше ни једног од његових другара Стефан се, са лоптом у рукама, запути кући праћен помало сабласном шкрипом рђавих ланаца са обруча.
Разочаран што на терену не беше његових другара, Стефан седе за рачунар, на чијем је интернет прегледачу баш била отворена страница на којој је доминирала бела и плава боја и где је још писало да помажеу повезивању са пријатељима, реши да направи налог. Марко, Данијел и Милош бејаху ту, другари поново беху на окупу.
...угрожавање...
...каода се плаше да ћеш изношењем свог ставаугрозити њихов свети, једини исправнипоглед на свет. Отуда те држе за некогко њих држи за мање паметне тј. интелектуално инфериорне у односу на њега самог. Дакле, изнесешнеко своје размишљање које се очигледноне слаже са оним што они мисле о томе,одмах се може приметити како слежураменима, скидају поглед са говорникаи гледају празнину, а то је знатно гореод реплике, јербо без дебате онај коизноси своје размишљање упада у замку,мислећи да је наишао на одобравање инаставља даље или, још црње и горе,понавља то и неког наредног пута а ондато тек може изаћи на зло и наопако кадаувиди да га слушалац заправо не одобрававећма потпуно опречно томе, из чега даљеможе произаћи апсолутна индиферентностслушаоца према некадашњем врломговорнику. Дакле ваља добрано проверитистав слушаочев пре изношења сопственогјербо би у супротном могло доћи допогрешно протумачене намере и помислина подцењивање нечијег интелекта.
вики-лики
Е, гле`ам ову нову светску сензацију викиликс и пада мина памет, наравно, једна теорија завере медијских магната. Гле`ај то овако: како ови фармацеути измишљају лекове који лече- шта? Је л неко уопште зна шта лечи оним силним средствима, а врхунац су ове болести у медијима. Е сад, како медији живе од реклама, а цена за економско пропагандни простор у њима зависи, је л, од тиража, читаности, слушаности, гледаности, прегледа или чега већ још. И сад као ови објавили неке сензационалне документе, то је, наравно, ударна вест у свим медијима, људи то масовно читају,слушају или шта већ, повећава се гледаност, тиражи итд. јер за сваку земљу ту има по нешто, а господин Асанж постао Че Гевара XXI века. Цео свет изненађен садржајима докумената, политичари кажу пар речи, чисто онако, да се чују, и наравно додају да то неће утицати на дипломатске односе, наравно кад је ово као и онај вирус у медијима, У МЕДИЈИМА, ко то може да се закуне да је тако? Ми смо условљени на медије и немогуће је да другачије долазимо до информација и апсолутно се никако против тога не може. Ах, а те информације, ни нафта им више није равна. И тако пошто нафта полако постаје ( наравно још је то веома далеко) историја, мора се пронаћи нов извор новца. И тако читаш неке од силних вести са викиликса на неком сајту, видиш нову кокаколину рекламу у углу, изађеш до драгстора и купиш једну флашу, зарадила д кокакола компани, зарадили медији. Медији део новца дају оним добрим људима које неки још ословљавају и политичарима што су се исцимали да кажу коју реч о тим “тајним” документима који су неким невероватним случајем случајно доспели у јавност. Сви срећни и задовољни, ти остао без сто динара, дела јетре, али сисрећан јер читаш шта Обама мисли о Косову, пијеш кокаколу и шаљеш пса даму полно општи са мајком америчком.
