...зар није диван...
Још једно дуго летње поподне. Звук лопте која одскаче од бетона. Дечији жагор пробија се кроз облак прашине подигнут од аутомобила који управо прође поред игралишта. “Марко додај, додај брже, док сам слободан!”. Ланци обешени о обруч испустише онај препознатљиви шум који настаје при проласку лопте кроз њих.
Још једно дуго летње поподне. Звук лопте која одскаче од бетона. Дечији жагор пробија се кроз облак прашине подигнут од аутомобила који управо прође поред игралишта. Пар удараца лопте о бетон и онај дивни звук ланаца. “И шта кажеш, Данијеле, зашто Марко није дошао?”, “Рекох ти да ми је казао да је нешто заузет и да неће доћи.”.
Још једно дуго летње поподне. Звук лопте која одскаче од бетона. Два гласа пробијају се кроз облак прашине подигнут од аутомобила који управо прође поред игралишта. Пар удараца лопте о бетон потом онај волшебни звук настао из контакта лопте са тим сивим ланцима.“Само смо ти и ја, Милоше. Шта је са оном двојицом?”, “Обојица су ми рекли да су заузети, да раде нешто друго, тако нешто.”
Још једно дуго летње поподне. Звук лопте који одскаче од бетона. Подиже се облак прашине за аутомобилом који управо прође поред игралишта. Ударац лопте о бетон, у правилним временским интервалима га следише други, трећи, четврти, не зачу се пети. Пошто на игралишту не беше ни једног од његових другара Стефан се, са лоптом у рукама, запути кући праћен помало сабласном шкрипом рђавих ланаца са обруча.
Разочаран што на терену не беше његових другара, Стефан седе за рачунар, на чијем је интернет прегледачу баш била отворена страница на којој је доминирала бела и плава боја и где је још писало да помажеу повезивању са пријатељима, реши да направи налог. Марко, Данијел и Милош бејаху ту, другари поново беху на окупу.
